Empatija kod dece i roditeljstvo
Skoro istovremeno u medijima ste mogli da pročitate kako je jedan maloletnik vezao starijeg čoveka za drvo i ostavio ga da umre, a u drugoj rubrici kako su se deca uključivala u humanitarne akcije prikupljanja pomoći za svoje vršnjake. Bilo da ste isključivi ljubitelj crne hronike, ili ste pročitali obe vesti, sigurno ste se na kraju čitanja dotakli pitanja uloge roditelja u ovakvim situacijama. Kako je izgledalo vaspitanje i odgoj deteta koje je rezultovalo tako agresivnim oblikom ponašanja, a kako se ophode roditelji dece koja su spremna da žrtvuju ili svoje vreme ili svoje omiljene predmete da prikupe sredstva za nekog drugara koji je u teškoj situaciji?
Da li se empatija uči ili se svi rađamo sa predispozicijom koja će se razviti tokom sazrevanja sama od sebe?
Istina je da su istraživanja pokazala da bebe već u porodilištu pokazuju prve znake empatije na taj način što plačem reaguju na plač druge bebe, ali je istina i da se uloga roditelja i značajnih ljudi iz okruženja ne može ignorisati kada je u pitanju razvoj ove osobine. Neke aktivnosti su svesno usmerene i isplanirane sa ciljem da se dete uči boljem razumevanju tuđih emocija, dok su neke aktivnosti nesvesne, ali su ipak veoma značajne. Deca već od druge godine mogu da počnu da uče razvijaju empatije. Iako su tada u svojoj egoističnoj fazi, primerenim aktivnostima za uzrast polako se može podsticati prepoznavanje tuđih raspoloženja i emocija i adekvatno reagovanje na njih. Roditelji i deca su važna spona razvoja i sazrevanja.
Učenje na osnovu primera
Deca, tokom razvoja, najviše uče ugledajući se na svoje roditelje. Možete vi da pričate, pevate, crtate, kupite najbolje slikovnice i primenjujete najmodernije pedagoške metode, ako nakon toga šutnete psa, ismejete siromašne, gurnete stare i sl., sve prethodno je palo u vodu. Svojim pozitivnim primerom, najbolje ćete učvrstiti očekivano ponašanje i kod dece.
Učenje emocija
Svi roditelji će se setiti da prilikom učenja pojmova i razvoja govora, nauče dete šta je krug, a šta kvadrat, ali neće se svi setiti da posvete pažnju distinkciji različitih emocionalnih stanja. Na samom početku, deca uspevaju da razlikuju prijatnost od neprijatnosti, koje su usko povezane sa zadovoljenjem fizioloških potreba. Tokom narednih godina, iz ta dva pola se diferenciraju različite emocije. Tako, trogodišnjak može da tumači nečije loše raspoloženje kao ljutnju, ali da je u stvari u pitanju zabrinutost, razočaranje i sl. Emocije se mogu učiti tumačenjem različitih likova iz knjige, crtanih, igranjem uloga, pripisivanjem različitih raspoloženja lutkama i sl. Osim učenja emocija, na ovaj način se mogu učiti i propratna ponašanja, kako nekog utešiti, kako se izviniti itd.
Suzbijanje negativnih oblika ponašanja
Kao i kod svakog učenja, uglavnom se stvari svedu na „nagradu i kaznu“. Tako je i kod učenja deteta da bude empatično. Potrebno je pohvaliti i dodatno istaći situaciju kada se dete adekvatno ponelo: „Lepo je što si podelio keks sa drugarom kad si primetio da je tužan“. Međutim, još važnije je suzbijati i korigovati ponašanja koja izazivaju patnju kod drugih. Pri čemu pod tim „drugima“, ne podrazumevamo samo vršnjake. Možete da mu kažete da i odrasli mogu da budu tužni, uvređeni ili da ih nešto boli. Strogo braniti bilo kakvu agresiju prema životinjama, a u najmlađem uzrastu braniti i bezrazložnu agresivnost prema biljkama i neživim predmetima. Jedno je ako dete rastavi igračku jer ga zanima šta je unutra, a sasvim drugo ako u besu lutkom lupa o krevet dok joj ne otpadne glava. Sve te situacije se mogu iskoristiti da deca uče kako njihovo ponašanje može da dovede do bola i tuge kod drugih.
Uzrast deteta u kojem se može pričati o empatiji
Naravno, kad se kaže da se sa učenjem treba početi na uzrastu od dve godine, to ne podrazumeva da se od dvogodišnjaka očekuje da deli sve što ima, da u potpunosti razume tuđa stanja i adekvatno reaguje na njih. Oni će i dalje često biti sebični i okrenuti sebi, ali to je uzrast kada se sa njima može početi pričati na tu temu. Ne treba imati prevelika očekivanja i bezrazložno se brinuti da u kući imate malog psihopatu, ali istina je da negovanje ovih vrednosti od ranog uzrasta čini da se one potpuno neprimetno uvuku u način razmišljanja. Nasilje u školama i maloletnička delikvencija su prilično izraženi tako da će emocionalno opismenjavanje uskoro postati jednako neizbežno kao učenje jezika ili matematike.
