Klijentovi otpori u psihoterapiiji
Pokazatelji otpora u toku psihoterapije. U ordinaciju ulazi Dea. Deluje zbunjeno, pomalo dezorijentisano. Tiho, jedva čujno izgovara: “Dobar dan”. Pognute glave, spuštenog pogleda. Oči joj lutaju s kraja na kraj ordinacije, izbegava direktan pogled oči u oči sa terapeutom. Pokazujem joj da sedne i otvaram seansu instrukcijom da mi opiše razlog odluke da započne psihoterapiju. Odgovara kako je prihvatila sugestiju roditelja i bliske prijateljice koji su je nagovarali da mi se javi, jer smatraju da joj psihoterapija može pomoći da reši svoje probleme. Na pitanje šta je to što želi da rešava kod sebe, odgovara da ne vidi problem u sebi nego u okolini. Sebe doživljava kao osobu koja je ispravna, dobra, nikome ne želi zlo, nikome nije nikada ni mislila ni nanela zlo. U odnosima sa okolinom ima utisak da je drugi ne razumeju, da iskorištavaju njenu dobrotu. Ovde pravi pauzu i zatvara se u sebe. Na pitanje kako drugi iskorištavaju njenu dobrotu ne odgovara. Zamišljena je, pogled joj luta, nije fokusiran. Na pitanje kako se sada oseća, ne odgovara. Samo kratko sleže ramenima. Nastavljam otvaranje pitanjem: Šta je to što je najviše ometa u svakodnevnom životu? Izgovara sa primesom gorčine u glasu kako ne može da nađe posao i kako su ljudi pokvareni i zli.
Čemu služi otpor?
Dea na samom početku pokazuje otpor da jasno opiše svoje stanje. Njeno držanje ukazuje na zatvorenost u sebe i teškoću da se otvori. O sebi ne govori mnogo, već svoju pažnju usmerava na druge ljude, na okolinu. Otpor ima prema kontaktu sa svojim osećanjima. Rekla je kako drugi ljudi iskorištavaju njenu dobrotu. Iz ovoga zaključujem kako je prošla kroz životna iskustva koja su poljuljala njeno poverenje u ljude. Otpor da pokaže svoja trenutna osećanja i da se otvori ukazuje na nepoverenje. Izbegavanje kontakta oči u oči to dodatno potvrđuje.
Suočavanje sa otporima tokom psihoterapijske senase
Postavljam Deu u ležeći položaj i sugerišem joj da diše lagano stomakom i obrati pažnju na ono što oseća unutar sebe. Dea sledi instrukcije tako što diše u stomak koji se pomera. Ostatak njenog tela je u grču. Diše kratko, samo donjim delom pluća, kako joj je i sugerisano. Gornji deo grudi se ne pomera. Ramena i vrat deluju ukočeno. Ruke i šake su joj mlitave, nedostaje tonus u mišićima. Listovi nogu su napeti. Sugerišem joj da pri izdisaju širom otvara oči i da nakon nekoliko ponavljanja uspostavi kontakt očima sa mnom. Prilikom otvaranja očiju primećujem kako zadržava dah, prekida disanje. Skrećem joj pažnju da nastavi sa disanjem. Nakon nekoliko minuta rada ove vežbe, uspeva da uspostavi kontakt očima. Sugerišem joj da mi opiše kako se oseća dok radi ovu vežbu. Odgovara kako se oseća glupo, bez veze. Uočavam otpor da pokaže ono što stvarno oseća. Reagujem tako što joj objašnjavam da ne očekujem od nje da reši nekakav zadatak, da je ovo samo vežba čiji je cilj da je opusti. Šta god da oseća, u redu je. Dea ponavlja vežbu očima još nekoliko minuta. U kontaktu njene oči počinju da se pune suzama. Na pitanje kako se oseća, odgovara: “Napušteno, neshvaćeno, osuđeno!” Počinje da plače. Prevazišla je otpor da se suoči sa svojim osećanjima i da ih pokaže. Njena osećanja su prihvaćena sa razumevanjem, bez osude.
Telesni pokazatelji otpora
Tokom vežbe disanja i rada sa očima, Dea je pokazala otpor da pokaže ono što oseća. To se videlo kroz plitko disanje, odbrambeni stav tela gde su ramena i vrat ukočeni, a noge napete. Ovim telo odaje signal da se nalazi u situaciji koja je neželjena i iz koje je najbolje povući se. Povlačenje je povezano sa strahom, a suprotnost strahu je poverenje. Kada nema poverenja, kada je ono iznevereno od strane okoline, javljaju se strahovi. Produbljivanje disanja i kontakt očima pomaže klijentu da se suoči sa otporima i da ih prevaziđe.
Uzroci nastajanja otpora
Otpori nastaju kao odgovor osobe na negativne reakcije okoline. U društvu u kome živimo, otvoreno pokazivanje osećanja se smatra nepoželjnim. Deljenje osećanja između članova porodice i bliskih osoba je često prikriveno, napeto i konfliktno. Kao da između bliskih osoba postoji prećutan dogovor o neizražavanju autentičnih osećanja. Osoba se može povući u svoju sobu i tiho plakati ali je nepoželjno plakati pred bliskom osobom. To se smatra znakom slabosti. Često postoji konfuzija između deljenja osećanja i postupanja u skladu sa njima. Osoba doživljava kako su osećanja uvek povezana sa nekakvim posledicama i zato se plaše osećanja. Izgrađuju otpor da ih pokažu.
Prevazilaženje otpora
U daljem toku seanse, sugerisao sam Dei da mi opiše situacije u kojima se u životu osećala napušteno, neshvaćeno i osuđeno. Tokom razgovora, Dea spontano uspostavlja dublje i povezano disanje. Kontakt očima je bolji. Samo povremeno spušta pogled. Nakon završetka seanse Dea izlazi sa uzdignutim ramenima, koja su opuštenija, mnogo manje u grču u odnosu na to kada je ušla na vrata. Oseća se bolje, opuštenije. Počela je da vraća poverenje. Izražava odluku da nastavi sa terapijom. Dogovaramo naredni susret.
Rad sa otporima u psihoterapiji
Otpori su sastavni deo psihoterapije. U ovom tekstu opisao sam jedan primer, a vrsta otpora ima mnogo. Njihova funkcija je odbrana od neželjenih situacija ali vremenom često postaju prepreka ka rešavanju neželjenih situacija. Osoba odgovara na životne situacije otporom na njih, umesto suočavanjem i rešavanjem. Otpori se prevazilaze njihovim prepoznavanjem i izgrađivanjem nedostajućih i potisnutih kapaciteta ličnosti. Cilj psihoterapije je upravo u tome da klijent nauči kako da adekvatno reaguje u situacijama u životu koje su dovele do povlačenja i blokada.
