Kako nastaje anksioznost?
Životni put se sastoji od brojnih prepreka i izazova koje je potrebno savladati, a koje su tu kako bi čovek naučio važne životne lekcije koje ga vode ka napretku. Kvalitetan život je moguć kada čovek ima razvijenu sposobnost da adekvatno odgovara na izazove na koje nailazi. Poneki izazovi prevazilaze trenutne sposobnosti ličnosti. Kod pojedinih ljudi nakon nekoliko neuspelih pokušaja da ostvare željeni cilj dolazi do gubitka motivacije i povlačenja. Pri tome i dalje ostaje jaka potreba za ostvarenjem cilja. Posledica toga je slabljenje osećanja samopouzdanja, što je praćeno pojačanim osećajem nemoći koju prati napetost. Učestalo ponavljanje neuspeha u kretanju ka željenim ciljevima, sve više pojačava napetost i dovodi do gubitka poverenja u sopstvene sposobnosti. Često se ovo dešava usled težnje ka ciljevima koji znatno prevazilaze stvarne sposobnosti ličnosti, a pri tome se zanemaruje razvoj neophodnih veština u suočavanju sa aktuelnim životnim situacijama. Ovo neizbežno dovodi do zabrinutosti za budućnost i osoba počinje da se oseća ugroženom. Sve ovo je praćeno potrebom da se idealna slika o sebi očuva neoštećenom i nepromenjenom, iako je činjenice u stvarnosti demantuju. Osoba je duboko u sebi svesna da je potrebno da nešto promeni. Svesna je da njena slika o idealnom “ja” ne odgovara realnosti ali se u isto vreme svim snagama opire promenama. To dovodi do blokada i pojave anksioznosti.
Šta još može da bude uzrok nastanka anksioznosti?
Drugi najčešći uzrok razvoja anksioznog stanja je kada se čovek suoči sa potencijalno opasnom ili štetnom situacijom. Na primer, kada doživi nekakvu traumu, poput saobraćajne nezgode gde bude fizički povređen, napad od strane druge osobe, nasilje, silovanje, gubitak člana porodice, gubitak posla, razvod braka ili raskid emotivne veze i slično.
Šta je anksioznost?
Kada se suočite sa traumatičnom situacijom, anksioznost je jedan od najprirodnijih i najkorisnijih odgovora ljudskog tela. Kada telo oseća da je u opasnosti, biološki odgovor na anksioznost – povećanje hormona adrenalina – izaziva mnoštvo bioloških reakcija, uključujući ubrzane otkucaje srca, znojenje i povećanu svest i osetljivost prema okruženju. Ove fiziološke promene nam omogućuju da preduzmemo nekakvu akciju kako bismo izbegli ili se suočili sa potencijalno opasnom situacijom. U zavisnosti od trenutne procene situacije, reagujemo tako što ulazimo u stanje poznato kao spremnost na borbu, tj. suočavanja sa uzrokom opasnosti ili bega, tj. povlačenja od opasnosti.
Simptomi ankioznosti
Osjećaj anksioznosti se često meša sa opštim osećajem zabrinutosti ili zabrinutim mislima. Ali pojam “anksioznost” označava niz različitih poremećaja, koji obuhvataju mentalni, emocionalni i fizički aspekt, sa različitim simptomima. Sva anksiozna stanja uključuju osjećaj napetosti, zabrinute misli i fizičke reakcije kao što je povišeni krvni pritisak. Drugi uobičajeni simptomi uključuju preveliki strah, vrtoglavicu, palpitacije srca, drhtanje, pritisak u grudima ili bol, osjećaj odvojenosti od stvarnosti ili disocijaciju, i obamrlost. Međutim, važno je napomenuti da anksioznost može da se oseća veoma različito u zavisnosti od osobe i od specifičnog poremećaja.
Potencijalno opasne i fizički opasne situacije u današnje vreme se tretiraju kao manje zastupljeni uzroci anksioznosti. U današnje vreme najveći broj ljudi oseća anksioznost u odnosu na posao, novac, porodični život i druga ključna pitanja koja zahtevaju punu pažnju pojedinca.
Kako ćete znati da li patite od poremećaja anksioznosti?
Osećaj zabrinutosti, straha i teskobe je ponekad normalan i zdrav odgovor na život. Kako ćete znati da li je anksioznost koju osećate unutar granica normalnog? Drugim rečima, kako ćete biti sigurni da li su Vaša opšta osećanja anksioznosti postala ili postaju poremećaj?
Smatra se da anksioznost postaje anksiozni poremećaj kada opšti osećaj straha ili brige koji se obično oseća povremeno postaje sve učestaliji i uporniji. U mnogim slučajevima, anksiozni poremećaji se razlikuju od opšteg osećaja anksioznosti kada ta osećanja postanu intenzivna, ometajuća ili disfunkcionalna, što često dovodi do više fizičkih simptoma. Često, uporniji osećaj anksioznosti takođe dovodi do nevolja u sprovođenju onoga što je inače bilo normalno, kao što je odlazak na posao ili susret sa prijateljem sa kojim ste želeli da se nađete.
Primer iz prakse:
Ela je žena u srednjim godinama koja se javila na terapiju zbog osećaja neprestane brige i uznemirenosti. Na uvodnoj seansi opisuje svoju životnu situaciju kao vrlo ugrožavajući i naglašava kako nema načina da reši svoje probleme. Razvedena je, ima dete koje pohađa osnovnu školu, niže razrede. Ostala je pre godinu dana bez posla, nije uspela do sada da nađe novi posao. Zbog finansijske oskudice živi sa detetom kod svojih roditelja. Bivši suprug joj ne pomaže jer je i sam socijalni slučaj i sklon alkoholizmu. Izbegava kontakt sa njom, a ona je digla ruke od pokušaja da ga navede da preduzme odgovornost za zajedničko dete. Od roditelja dobija stalne kritike i nema podršku. Smatra da je potcenjuju i da sabotiraju svaki njen pokušaj da dobije novi posao ili da se osamostali. Radi honorarni posao grafičkog dizajnera preko interneta što joj donosi prihode ali nedovoljne da bi mogla da se sasvim odvoji od roditelja. Ne viđa se gotovo ni sa kim od prijatelja, povučena je u sebe i često ima osećaj da će poludeti, da nikada neće naći izlaz iz ovih problema.
Jedna od tehnika koja umanjuje osećaj anksioznosti
Postavljam Elu u položaj za dijagnostikovanje psihosomatskih stanja. Dajem joj instrukciju da diše stomakom, lagano i da oseti svoj problem. Pri tome je važno da obrati pažnju na ono što oseća u telu kada je zabrinuta. Kako počinje da oseća svakodnevnu brigu usled zatvorenosti u naizgled bezizlaznoj životnoj situaciji, Ela počinje da zadržava disanje. Diše kratko, gornjim delom pluća. Ruke su joj u grču, prsti na šakama podrhtavaju, a isto se primećuje i na grudina, stomaku i butinama. Čelo počinje da se znoji, kao i šake. Prijavljuje kako oseća opštu mučninu i kako srce počinje ubrzano da joj kuca. Na instrukciju da me pri izdisaju pogleda u oči, primećujem da gubi pažnju i da joj pogled luta neodređeno.
Simptomi koji ukazuju na pojačanu anksioznost i na poremećaj anksioznosti kod nje su: kratak dah, mučnina, hladan znoj, ubrzani otkucaji srca, pojačana napetost mišića i drhtanje, nemogućnost fokusiranja pažnje i strah u očima.
Usmeravam Elinu pažnju na disanje. Tražim od nje da oseti kako diše stomakom tako što će postaviti dlan na stomak. Udisaj neka fokusira na mesto gde joj se nalazi dlan, a pri izdisaju da širom otvori oči i uspostavi kontakt očima sa mnom. Kako je njoj u početku teško da uspostavlja kontakt sa mnom, usmeravam je da prilikom izdisaja usmerava pogled na sliku prolećnog cveća na zidnom kalendaru. Lagano je navodim da produbi svoje disanje. Nakon izvesnog vremena uspeva da uspostavi kontakt očima sa mnom. Ruke i ramena postaju opušteniji, drhtanje u mišićima prestaje. Elin pogled postaje bistriji i javlja kako joj prolazi osećaj mučnine. Govori kako oseća bol u grudima, kao da joj težak kamen pritiska grudi. Nastavljam da je podržavam da produbi udisaj dok ne oseti olakšanje. Zatim je navodim da oseti svoja stopala i podlogu na kojoj leži. Nakon par minuta mi odgovara kako se oseća stabilnije i sigurnije.
Ovo je bio opis jedna od tehnika koje umanjuju osećaj anksioznosti i pomažu osobi da dođe do potisnutih osećanja, kao i da povrati deo izgubljenog samopouzdanja i unutrašnje stabilnosti.
Kako da pomognete sebi kada Vas obuzme anksioznost?
Skrenite svoju pažnju na nešto konkretno i zadržite pogled na tome. Obratite pažnju na svoje disanje i nastojte da ga produbite. Udišite dublje. U početku napravite nekoliko brzih udisaja i izdisaja, a onda nastavite da dišete laganije. Pri tome naglasak treba da bude na udisaju. Odvojite trenutak da osetite svoj dah, bez pokušaja da promenite nešto. Pratite kako se vaš dah prirodno kreće. Započnite da brojite dužinu udisaja. Prilikom udisaja brojte do tri, zatim isto toliko izbrojte kod udisaja. Nakon tri puta po tri brojanja za udisaj i izdisaj, povećajte na četiri. Zatim pokušajte da produžite izdisanje za broj ili dva duže od udisaja. Učinite to nekoliko puta, a zatim prestanite da brojite. Obratite pažnju na to kako se Vaš dah kreće i da li je došlo do bilo kakve promene. Produžavanje izdisanja dovodi Vaš parasimpatički nervni sistem – deo Vašeg nervnog sistema koji je uključen kada se osećate opušteno i smireno – u ravnotežu. Pomerajte stopala kako biste osetili tlo pod nogama.
