Kako preboleti gubitak i kada se obratiti za pomoć?
Gubitak nekoga ili nečega je životna neminovnost i pogađa svaku osobu. Kada se pomene reč gubitak najčešće se misli na gubitak bliske osobe usled smrti. To i jeste logično zbog intenziteta emocija koje se tada javljaju. Međutim, gubitak može da se odnosi i na druge stvari: gubitak predmeta, posla, funkcije, smrt kućnog ljubimca, gubitak kuće, fizičkih funkcija (usled bolesti, nesreće ili zbog starenja) itd. Nijedan gubitak ne treba omalovažiti i za svaki od njih treba dati sebi prostora da se odtuguje. Npr. u istraživanjima je utvrđeno da se kod gubitka posla ispoljavaju slične reakcije kao kada se izgubi bliska osobu: neverica, anksioznost, krivica, ljutnja, različiti telesni simptomi, idealizacija izgubljenog radnog mesta, razna izbegavajuća ponašanja… Razlika je u intenzitetu i trajanju tih reakcija.
Prema pretpostavkama stručnjaka za mentalno zdravlje 10-17% ljudi koji traže stručnu psihološku ili psihijatrijsku pomoć u podlozi svojih psihičkih teškoća imaju tzv. nerazrešene ili neodtugovane gubitke.
Kada okolina želi da pomogne…
Bilo da ste se našli u ulozi osobe koja je pretrpela gubitak, ili u ulozi nekoga ko želi da pomogne sigurno ste se susretali sa različitim setom rečenica koje se po pravilu upućuju u takvim situacijama: „Nije bitno ako ti je uginuo pas, kupićeš drugog“, „To je samo posao, nije smak sveta“, „Naići će drugi momci, nije ovaj jedini“, „Bićeš opet trudna, bolje pobačaj u 3. mesecu nego kasnije“ i sl.
Kada je u pitanju gubitak usled smrti, ljudi su malo suzdržaniji u davanju saveta, ali i onda se mogu čuti „utehe“ poput: „Pa bio je već dosta star“, „Imaš drugo dete, posveti se sada njemu“… ili procene kao što su „Prošlo je već 6 meseci, trebalo bi da si već prebolela“ ili „Meni kad je umrla mama, ja sam to mnogo bolje podnela“ itd.
Koliko god da su ove rečenice upućene iz dobrih namera, one najčešće još više povređuju osobu koja je pretrpela gubitak. Ili im na taj način omalovažite privrženost koju su imali prema tome što su izgubili, ili ih predstavite kao slabe i „nenormalne“ što se sa time bolje ne nose. Čak su neke od upućenih rečenica veoma racionalne i istinite, ali u trenutku gubitka racio ne pomaže, to je polje čistih emocija.
Šta „preboljevanje“ zapravo podrazumeva?
Suština je da, kada do gubitka dođe, ne postoji ni čarobni štapić, ni roze pilula, ni moćan savet koji će pomoći i doneti olakšanje. Potrebno je da prođe vreme, i to ne pasivno vreme, nego vreme koje ćete vi iskoristiti da aktivno radite na tome da taj gubitak prihvatite i uklopite ga u nastavak svog života. Tugovanje je proces, i to ne linearan, nego proces sa usponima i padovima, odnosno sa „boljim i gorim danima“. Ako bi ga na neki način trebalo sistematizovati, to bi se moglo učiniti kroz sledeće četiri faze, koje su svi tugujući na neki način identifikovali:
- Prvu fazu gubitka karakteriše šok, praćen sa otupelošću i negiranjem. Ljudi često opisuju svoje osećaje “kao da su i sami umrli”, “kao da su pod anestezijom – tako da sve čuju i vide, ali ništa ne osećaju” itd. Iako je nesanica vrlo česta reakcija na gubitak, u ovoj fazi neki ljudi beskrajno puno spavaju Negiranje se očituje u potpunom neprihvatanju činjenice da je bliska osoba umrla.
- U drugoj fazi tugovanja (čežnja za izgubljenim i poricanje gubitka) postajemo svesni da se gubitak ipak dogodio, ali se protiv toga borimo poricanjem gubitka i nastojimo se ponašati kao da je umrla osoba još živa (npr. za nju se na stol stavlja pribor za jelo, rasprema joj se krevet, kupuje omiljena hrana i piće i sl). Ne moraju to biti tako konkretne aktivnosti, mogu biti samo misli: „Sad kad se pojavi na vratima…”, „Ako bi sad došao, rekao bi…”
- Treću fazu (očaj) mnogi tugujući i ljudi iz njihove okoline opisuju kao najteže podnošljivom. To je faza u kojoj su količina i intenzitet reakcija na gubitak toliko jaki da se tugujući počinju pitati: „Jesu li poludeli, hoće li “završiti na psihijatriji”, hoće li to moći podneti?“
- Četvrta faza tugovanja (oporavak – prihvatanje gubitka kao stvarnog) napokon donosi olakšanje jer tugujući primećuje kako ponovo počinje funkcionisati, uživati u određenim trenucima, počinje se opet družiti s ljudima koje je do tada zanemarivao i tome slično. Mežutim, upravo zbog takvog poboljšanja stanja, tugujući u ovoj fazi znaju osećati strah da će zaboraviti voljenu osobu i/ili osećaju krivicu što (ponovo) uživaju u životu, a voljene osobe više nema. Ta skokovitost je veoma karakteristična za ovu fazu i oslikava nelinearnost procesa tugovanja.
Rečenice koje su citirane su iz situacija povezanih sa smrću bliske osobe zato što su emocije u tom slučaju najintenzivnije i najuniverzalnije, svi veoma teško prihvataju smrt. Ostali gubici ne moraju biti toliko univerzalni i ne prihvataju ih svi podjednako teško, ali se ove faze više ili manje mogu primetiti i kod drugih vrsta gubitaka (posla, imovine, kućnog ljubimca, zatim raskida emotivne veze i sl.)
Bitno je, takođe, istaći i da kod opisa faza nisu navedena vremenska ograničenja, pošto u tome upravo i leži opasnost. Ljudi požuruju sami sebe, okolina im ne daje dovoljno vremena i gubitak se ne preboli i ne prihvati na odgovarajući način.
Kada se ljudi obraćaju za pomoć?
Kada dožive gubitak, posebno ako je u pitanju smrt, ljudi se suoče sa toliko intenzivnim emocijama kakve nikada do tada nisu osetili. Pošto su izrazito neprijatne i bolne (a pri tom praćene i fizičkim reakcijama), pomisle da će poludeti, razboleti se ili da to neće moći preživeti. Neki se odmah tada jave za stručnu pomoć, tražeći instant rešenje za toliku patnju. U tim trenucima, prepisuju se uglavnom lekovi, ali njihova svrha je da pruže kratkotrajno popuštanje bola. Samim tim su korisni da, tokom delovanja leka, osoba prikupi snagu i na neki način se „odmori”. Oni nisu rešenje za stalno jer, kao što je već rečeno, gubitak se ne može pasivno preboleti, na njegovom prihvatanju se mora aktivno raditi i kad tad se suočiti sa svim svojim emocijama u punoj snazi.
Druga grupa ljudi se za pomoć i savete javi kasnije, kada je prošlo već izvesno vreme. Oni se jave zato što se boje da nisu „normalni” što sve to toliko traje, okolina ih je ubedila da posle 6 nedelja sve treba da je po starom i sl. Njima razgovor sa terapeutom može biti izuzetno koristan, zato što ih osnaži, vrati im poverenje u lične kapacitete koje koriste u borbi i pruži im olakšanje time što shvate da je sve što doživljavaju prirodno i očekivano.
Međutim, u nekim situacijama dolazi do komplikacija u procesu tugovanja i tada se preporučuje traženje stručne pomoći. Te situacije su retke, ni onda ne mora da znači da je kod osobe došlo do trajnog poremećaja, nego jednostavno nije u stanju da sama prevaziđe nastali zastoj. Primeri komplikacija su neprihvatanje gubitka i ponašanje kao da se juče dogodio, a pri tom su prošle godine; zatim psihotične reakcije i ozbiljne psihosomatske bolesti; kompulsivno oponašanje preminulog i doživljavanje istih simptoma bolesti od koje je bolovao; zanemarivanje higijene i osnovnih životnih zadataka u dugom trajanju i sl.
Ne postoji škola koja Vas može pripremiti na gubitak, niti prevencija za emocije koje se tada jave. Kada do njega dođe, dajte sebi dozvolu da budete pomalo sebični, ne stidite se da tražite svaku pomoć koja će Vam koristiti i budite ponosni na svaki mali korak koji ste načinili napred.
